Istorijski prikaz lečenja lekovitim biljem u Srbiji
Da bismo uopšte počeli da shvatamo današnju medicinu, potrebno je shvatiti istorijske tokove koji su se desili pre pojave antibiotika, vakcina i drugih lekova koji zntatno poboljšavaju čovekov kvalitet života. Pre svega, reč je o lečenju lekovitim biljkama. Lečenje lekovitim biljem je staro koliko i sama ljudska civilizacija. Takvo lečenje je svakako i prvi poznati pristup lečenju “bolesnog” čoveka. Čovek je u sopstvenoj muci kažu zapisi posmatrao šta rade životinje i koristio iste trave i za sebe. I zato, kada se govori o istoriji veštine pravljenja lekova, onda se u prvom redu misli na upotrebu lekovitog bilja. Odnosno, na farmakognoziju- prirodnu nauku u sklopu farmakologije, kao nauku o lekovitim sirovinama biljnog, životinjskog pa i mineralnog porekla.
Daleko, pre nove ere, u zemljama poput Kine, Indije, i Egipta ljudi su znali kako da leče i da na našu sreću, ostave bilo kakav pismeni trag o tome. Pored biljnih lekova, detaljno su opisani praškovi, pilule i drugi farmaceutski oblici koji su i danas u upotrebi. Biljke poput žalfije, nane, bršljena, šafrana itd su jasan pokazatelj da je tadašnji čovek posedovao zavidno znanje u lečenju čoveka.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Ma koliko smatrali da su današnja farmakološka znanja velika, naša skromnost nam nalaže da moramo da priznamo kako su neki “primitivni narodi” po merilima nekih drugih, razvijenijih, iako nepismeni, bez ikakvog modernog znanja o anatomiji, fizologiji, ili hemiji, bili u stanju da spreče i izleče mnoge bolesti pred kojima je ponekad i današnja medicina nemoćna. Sasvim je sigurno da i dan danas možemo da izvučemo mnogo više nego što mislimo od naših predaka ili dalekih naroda koji su znali mnogo više od nas.
I pored redovnih mogućnosti stručnog lečenja, i danas su u mnogim krajevima u Srbiji očuvani oprobani domaći lekovi. Sasvim je opravdano, smatraju lekari, što se ovom načinu lečenja pribegava kod minornih intervencija. Doselviši se na Balkansko poluostrvo u petom veku, zapisi kažu da su slovenska plemena zatekla skromne ilirske zapise o medicini. Romejski istoričirai su malo pisali o tome kako su se Sloveni lečili, ali određene struje danas tvrde da je verovatno da se sve završavalo na gatanju ili bajanju.
Činjenica da su Sloveni oduvek koristili med u ishrani i pili dobru medovinu dopušta pretpostavku da su med mogli koristiti kao lekovito sredstvo. Na žalost, nema pisanih tragova da su naši daleki preci koristili lekovita svojstva bilja u procesu lečenja, ali zato postoje tragovi da su znali i te kako da pripreme biljni otrov za sopstvene strele. Tu veštinu nikada nisu zaboravili. Na osnovu nađenih informacija možemo zaključiti da je naša narodna medicina zasnovana pre svega na saznanjima naših predaka Slovena i na temeljima Vizantijske odnosno Romejske medicine.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Najveće pismene dokaze za to imamo u Srbiji. Od 12. do 14. veka, u Srbiji, srpska srednjovekovna kultura bila je po svemu što vidimo, evropska kultura i to u najpozitivnijem smislu te reči, smatra se da je srednjovekovna Srbija bila napredno društvo. Vizantijski uticaj je bio najviše vidljiv na duhovnom planu, naše stanovništvo je rado prihvatalo lečenje biljkama od Latina sa Sredozemlja i čuvenih rudara Sasa koji su dolazili kao najamnici u Srbiju. Ovaj uticaj se pozitivno odrazio na razvoj srednjovekovne Srbije a time i na razvoj tadašnje medicine. Prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava je među prvima u Evropi osnvao bolnice. Time je tadašnja medicina dobila zamah.
Zaharije Orfelin, pisac i lekar, prvi je celovito pisao o lekovitom bilju. U njegovom velikom srpskom travaru, opsiano je preko pet stotina biljaka. Pored latinskih, Orfelin je upotrebljavao narodna imena. Pisao je o tome kako dejstvo žive ili osušene biljke potpunije i mnogo jače koristi čoveku od bilo kog drugog leka. Aktivno se zalagao za poštovanje narodne medicine ali je istovremeno apelovao na lekare da biljke u potpunosti ispitaju kako bi se sasvim potisnuo uticaj šarlatanstva i praznoverja.
Krajem 19. veka, dr Sava Petrović, sanitetski pukovnik iz Beograda napisao je knjigu Lekovito bilje u Srbiji. Preporučivao je čitaocima da dobro upoznaju bilje i njihova lekovita svojstva. Tvrdio je da ako jednom vidite buniku ili beli slez, nikada nećete zaboraviti kako ta biljka izgleda. Predlagao je, da ako postoje uslovi da svako gaji lekovito bilje ili bar da u saksiji pravimo sopstvenu apoteku. Sava Petrović, zajedno sa Josifom Pančićem, stvorio je osnovnu naše botanike ali i fitoterapije. Na ovom podneblju, lekovite trave su se oduvek poštovale pa tako treba shvatiti i osnivanje biljne apoteke 1868 godine u Beogradu. Prve na Balkanu.
Oduvek je naša zemlja bila bogata travarima i vidarima a oni su opet tražili potvrđivanje svojih čajeva i melema upravo zbog šarlatana koji obmanjuju.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Navešćemo samo par interesantih recepata koji su danas možda upitni, ali su i dan danas sačuvani.
- Ko ima problem da ga bole oči, umiva se na Vidovdan travom vidovčicom.
- Veliki kašalj se leči oblogama od projinog brašna i sirćeta, rakije. Obloge se stavljaju na grudi i noge.
- Mlakim čajem od žila jorgovana, ispiraju se bolesne desni.
Ovo je samo par recpeta u ogromnoj paleti biljaka. Naša narodna medicina je nešto što bi trebalo da se poštuje i da poštujemo darove prirode koji su na svakom koraku. Priroda nam je dala putokaze, na nama je da krenemo pravim putem.